Скачать книгу

na nebu. Volela sam noć i pomislila sam, iz dosade, da bih volela da sam noćni duh.

      Tama je bila moj saveznik. Bez svetla je sve crno i moja genetski urođena mana nerazlikovanja boja, umanjivala se i gubila značaj. Noću su moje oči bile iste kao i kod svih drugih ljudi. Na nekoliko sati se nisam osećala drugačijom. Trenutna uteha, naravno, ali osvežavajuća, kao voda na toploj koži.

      Sledećeg jutra me probudilo zvono budilnika i ostala sam još nekoliko minuta u krevetu, zbunjena. Posle početne smetenosti, prisetila sam se šta se dogodilo prethodnog dana i prepoznala sam sobu.

      Kad sam se obukla, sišla sam niz stepenice, skoro prepadnuta zbog duboke tišine koja me je okruživala. Kad sam videla Milisent Mekmilian, veselu i pričljivu kao uvek, magla se raziđe i donese vedrinu u moje turobne misli. „Jeste li dobro spavali, gospođice Bruno?“ upita.

      „Nikad bolje“ odgovorila sam i sama izneđena tom novinom. Godinama nisam ovako mirno spavala i uspela da odagnam loše misli bar na nekoliko sati.

      „Hoćete čaj ili kafu?“

      „Čaj, molim Vas“ zamolila sam, sedajući za kuhinjski sto.

      „Idite slobodno u salon, ja ću Vas poslužiti“.

      „Više bih volela da doručkujem sa Vama“ rekla sam zevajući.

      Žena zadovoljno poče da petlja oko šporeta. Nastavi svoj uobičajeni razgovor, a ja sam slobodno mogla da mislim na Moniku. Šta li sada radi? Da li je već spremila doručak? Razmišljanje o mojoj sestri spusti mi teret na slaba leđa i obradovala sam se kad sam videla da stiže čaj.

      „Hvala, gospođo Mekmilijan“. Zadovoljno sam uzela gutljaj toplog napitka prijatnog mirisa, dok sam čekala domaćicu da mi da prepečen hleb i čitav niz punih činijica sa raznim primamljivim džemovima.

      „Uzmite ovaj od malina. Božanstven je“.

      Pružila sam ruku prema polužavniku, a srce je počelo jako da mi kuca. Moja različitost je ponovo počela da me zasipa blatom, tamnim i smrdljivim. Zašto ja? Da li na svetu ima još osoba kao što sam ja? Ili je to bila retka mana, neobična igra sudbine?

      Zgrabila sam činijicu koja mi je prva došla pod ruku, nadajući se da je stara žena bila isuviše koncentrisana na pričanje da bi videla moju eventualnu grešku. Džemova je bilo pet, znači da sam imala šanse jedan prema pet, dva prema deset, dvadeset prema sto da uzmem onu pravu iz prve.

      Ona požuri da me ispravi, manje koncentrisana nego što sam mislila. „Ne, gospođice. Taj je od pomorandže“. Nasmejala se i nije primetila nemir koji je rastao u meni i moje čelo orošeno znojem. Dodala mi je činijicu. „Evo, lako se pomeša sa onim od jagoda“.

      Nije primetila moj usiljeni osmeh i nastavila je da priča o svojim ljubavnim avanturama sa jednim mladim Fiorentincem koji je ostavio zbog jedne Južnoamerikanke.

      Bezvoljno sam jela, još uvek napeta zbog pređašnjeg događaja i već sam se pokajala što nisam prihvatila predlog da jedem sama. U tom slučaju ne bih imala nikakvih problema. Izbegavati moguće kritične situacije: to je bila moja mantra. Oduvek. Nisam smela da dopustim da me divna atmosfera u ovoj kući gurne u brzoplete postupke zbog kojih bi zaboravila na neophodnu pažnju. Gospođa Makmilijan je bila vrlo sposobna, inteligentna i pažljiva, ali je previše pričala. Nisam smela da računam na njenu diskreciju.

      Zastala je da popije malo čaja, a ja iskoristih priliku da joj postavim pitanje. „Jel dugo radite kod gospodia Meklejna?“ Ona se ozari, srećna što može da započne prepirčavanje novih anegdota. „Ovde sam petnaest godina. Došla sam nekoliko meseci posle nesreće koju je doživeo gospodin Meklejn. Ona u kojoj … Ma razumeli ste. Oterao je sve prethodne kućepazitelje. Izgleda da je gospodin Meklejn bio vrlo vedar čovek, pun želje za životom, uvek veseo. Sad su, na žalost, stvari drugačije“.

      „Kako se desila? Hoću da kažem… Nesreća? To jest… izvinite, previše sam radoznala“. Ugrizla sam se za usnu, u strahu da me je pogrešno razumela.

      Ona odmahnu glavom. „Normalno je da to pitate, to je ljudski. Ne znam šta se tačno desilo. U selu su mi rekli da je gospodin Meklejn imao nesreću dan pre nego što je trebalo da se ženi i naravno da se to više nije desilo. Neki su pričali da je bio pijan, ali to su samo nagađanja, po meni. Ono što je sigurno je da je sleteo sa puta da ne bi udario neko dete“. Moja radoznalsot postade još veća, slušajući njene reči. „Dete? Na internetu sam pročitala da se nesreće desila noću“.

      Ona sleže ramenima. „Valjda, izgleda da je to bio apotekarov sin. Pobegao je od kuće, jer je hteo da se pridruži nekoj cirkuskoj trupi koja je bila na turneji u ovom kraju“.

      Razmišljala sam o ovoj vesti. To je objašnjavalo iznenadne promene raspoloženja gospodina Meklejna, njegovo stalno neraspoloženje, njegovu nesreću. Kako čovek da nema razumevanja? Njegov svet se srušio, rasparčao, usled nesrećne sudbine. Mlad čovek, bogat, lep, uspešan pisac, treba da kruniše svoj san o ljubavi… I u nekoliko sekundi je izgubio veliki deo onoga što je imao. Nikad nisam osetila takvu nesreću, mogla sam samo da je zamislim. Ne može se izgubiti ono što se nema. Moj jedini prijatelj oduvek je bilo Ništa.

      Brzi pogled na ručni sat potvrdi mi da je vreme da idem. Moj prvi radni dan. Srce poče ubrzano da mi kuca i tračkom trezvenosti zapitah se da li će zavisiti od novih obaveza ili od novog zagonetnog gazde.

      Popela sam se preskačući po jedan stepenik u strahu da ću da zakasnim. U hodniku sam srela Kajlija, bolničara koji je bio majstor za sve u kući. „Dobar dan“.

      

      

      Usporila sam, jer me je bilo sramota što žurim. Možda mu se činilo da sam nesigurna ili, još gore, previše uzbuđena.

      „Dobar dan“

      „Gospođica Bruno, jel? Mogu li da Vam ne persiram? U suštini, na istom smo brodu, na milosti jednom hirovitom ludaku“. Zapanjila me je surova i okrutna grubost njegovih reči.

      „Znam, nepošten sam prema mom poslodavcu i bla bla bla. Ubrzo ćeš shvatiti da sam u pravu. Kako se zoveš?“

      „Melisanda“.

      Nespretno se pokloni. „Drago mi je što smo se upoznali, Melisanda crvene kose. Ime ti je baš čudno, nije škotsko… iako izgledaš škorlanđanka više nego ja“.

      Učitivo sam se nasmešila i pokušala da ga zaobiđem, još uvek plašeći se da ću da zakasnim. Ali on mi je preprečio put, čvrsto raširenim nogama. Tada glas treće osobe reši problem.

      „Gospođice Bruno! Ne podnosim kad neko kasni!“ Vikanje je nesumnjivo dolazilo od mog novog poslodavca i meni se podiže kosa na glavi.

      Kajl se odmah pomeri, puštajući me da prođem. „Želim ti sreću Melisanda crvene kose. Trebaće ti“.

      Besno sam ga pogledala i otrčala prema vratima u dnu hodnika. Bila su odškrinuta i iz sobe je izlazio dim.

      Sebastijan Meklejn je sedeo za pisaćim stolom, kao i prethodnog dana, sa cigarom među prstima, ledenog lica.

      „Zatvorite vrata, molim Vas. Pa sedite. Već smo protraćili dosta vremena dok ste prijateljevali sa ostalim osobljem“. Glas mu je bio grub, prekoran.

      Želja za pobunom me je naterala da odgovrim, drsko jagnje pred oštrom sekirom.

      „Samo sam bila učtiva. Ili bi Vam više odgovarala neka nevaspitana sekretarica? Mogu i to da budem. I to odmah“.

      Moj naprasit odgovor ga je iznenadio. Lice mu se ozari od iznenađenja, možda isto kao i moje. Nikada nisam bila tako smela.

      „Ja sam već mislio da ste pas koji ne ujeda. Prenaglio sam… Baš sam prenaglio“.

      Sela sam naspram njega, jer nisam više mogla da stojim, ali sam se pokajala što sam bila tako neprijatna. A i uplašila sam se mogućih teških posledica.

      Moj poslodavac se nije

Скачать книгу