Melisandina Želja - Rosette

Скачать книгу

Kajl i ja. A Kajl, naravno, ima raznih drugih obaveza. I Vi, sada“. Končno se zaustsavila ispred jednih vrata i otvorila ih. Stigla sam je, malo zadihana. Već sam bila umorna i iscrpljena. Pre mene je ušla u sobu i srdačno mi se nasmešila.

      „Nadam se da Vam se dopada, gospođice Bruno. Kad smo već kod toga… izgovara se obično Bruno ili je naglašeno na poslednjem slogu?“

      „Samo obično Bruno. Moj otac je bio italijanskog porekla“, odgovorila sam, netremice gledajući po sobi.

      Gospođa Mekmilijan je nastavila da brblja, prepičavajući razne dogodovštine iz mladosti, o svom kratkom boravku u Italiji, u Firenzi, o peripetijama koje je imala kao studentkinja istorije umetnosti sa strogom lokalnom birokratijom.

      Nisam je slušala, jer sam bila previše uzbuđena da bih se pretvarala kako me zanima šta priča. Ta soba, koju je ona opisala kao jednostvanu, bila je tri puta veća od moje londonske rupe! Sumnje, koje sam imala na početku, nestale su. Spustila sam kofer na komodu i zagledala se u veliki krevet sa baldahinom, starinski kao i ostali nameštaj. Pisaći sto, orman, komoda, tepih na drvenom podu, odškrinut prozor. Otišla sam do njega i celog ga otvorila. Uživala sam u predivnom pogledu koji se pružio. U daljini se videlo selo, čije sam obrise nazrela iz autobusa, zaklonjeno na uzvišici, jedan krak reke koji je nestajao na mojoj desnoj strani, skriven iza gustog rastinja, bašta koja se nalazila ispod, lepo negovana i puna cveća.

      „Obožavam da radim u bašti“ nastavila je nesmetano domaćica, prilazeći mi .“Naročito volim ruže. Kao što vidite, nabrala sam jedan buket i za Vas“.

      Okrenula sam se i tek tada primetila veliku vaznu na komodi sa ogromnim buketom ruža. U tren oka sam prešla razdaljinu koja me je delila od cveća i zabila nos među krupne latice. Miris me, za čas, opi, udari me u glavu i uhvati me laka nesvestica.

      Prvi put, u mojih dvadeset dve godine, osetila sam se kao kod kuće. Kao da sam konačno uplovila u sigurnu i udobnu luku.

      „Jel volite bele ruže, gospođice? Možda više volite narandžaste ili roze? Ili možda žute...“

      Vratila sam se na zemlju, jer me je povuklo ovo lukavo pitanje, mada ga je ova ljubazna žena izgovorila na nevin i bezazlen način.

      „Volim sve. Ne postoje neke koje više volim od drugih“ promrmljala sam žmureći.

      „Kladim se da volite crvene. Sve žene vole crvene. Ali su mi se činile neprikladne… Hoću da kažem… Poklanjanju se onima koje volite… Jeste li vereni, gospiđice Bruno?“

      „Nisam“. Moj glas je bio malo jači od uzdaha, umoran, a i zato što nikad nisam dala drugačiji odgovor.

      „Baš sam glupa. Naravno da niste. Da jeste, ne biste bili ovde, u ovom zabačenom mestu, daleko od svoje ljubavi. Sumnjam da ćete ovde nekoga sresti...“

      Ponovo sam otvorila oči. „Ne tražim verenika“.

      Njeno lice se razvedri. „Onda se nećete razočarati. Ovde je skoro nemoguće nekoga sresti. Svi već imaju nekoga. Vere se bukvalno dok su u pelenama, ili malo kasnije, u vrtiću… Znate kako je u malim seoskim sredinama. Zatvorene su za sve što je novo i drugačije“.

      A ja sam bila drugačija. Nepopravljivo drugačija.

      „Kao što sam Vam rekla, to mi neće biti problem“ rekla sam odlučno.

      „Vaša kosa ima divnu crvenu boju, gospođie Bruno. Sigurno Vam svi zavide. Kao da ste Škotlanđanka, a niste“.

      Prošla sam nehotice rukom kroz kosu i usiljeno se nasmešila. Nisam odgovorila, jer sam već navikla na takve komentare. Ona je nastavila da brblja, a ja sam odlutala, glave pune otrovnih uspomena koja su sporo izčezavale, sporo bledele, brzo se vraćale.

      Da se ne bih dalje povređivala oštrim strelicma sećanja, prekinula sam prepričavanje još jedne dogodovštine.

      „Kako će mi biti radno vreme?“

      Žena klimnu glavom u znak odobravanja, otkrivajući da sam posvećena poslu. „Od devet ujutru do pet po podne, gospođice. Naravno imaćete pauzu za račak. Kad smo već kod toga, da Vam kažem da gospodin Meklejn voli da jede u sobi, potpuno sam. Plašim se da Vam baš i neće biti neko društvo“. Napravila je ružnu grimasu, ali pokuša da se izvini rečima. „On je jadan ogorčen čovek. Znate… zbog nesreće… Kao lav u kavezu, verujte mi… kad riče, dođe Vam da sve ostavite i odete… Tako su uradile druge sekretarice pre Vas...“ Njene oči su bile kao lupa. „Čini mi se da ste uravnoteženija i praktičnija… Nadam se da ćete duže izdržati, nadam se od sveg srca...“

      „Bez obzira na moj blag i nežan izgled, imam bezgranično strpljenje, gospođo Mekmilijan. Garantujem Vam da ću se potruditi da uspešno izvršavam svoje obaveze“, obećala sam svim optimizom koji sam mogla da prikupim. Žena mi uputi široki osmeh, očigledno sam je osvojila zvaničnošću moje izjave. Nadala sam se da nisam prenaglila sa obećanjima.

      Žena se uputi ka vratima, još uvek se osmehujući. „Gospodin Meklejn Vas čeka za sat vremena u svojoj radnoj sobi, gospođice Bruno. Nemojte se stavljti u podređen položaj. Oduprite se, to je jedini način da vas ne slomije čim bude imao priliku“.

      Prenula sam se, mada sam i dalje bila uzbuđena. „Zar voli da ponižava osoblje?“

      Ona se uozbilji. „Težak je, ali pravičan. Recimo da ne voli plašljive zečeve i sve čini da ih pojede u jednom zalogaju. Problem je što se mnogi tigrovi, u njegovom prisustvu, pretvore u zečeve...“ Pozdravi me osmehujući se i napusti sobu, ne primetivši uragan koji je nastao u mojoj glavi od njenih poslednjih rečenica.

      Vratila sam se na prozor. Povetarac je nestao, a njegovo mesto je zauzela neobična vrućina, koja je više odgovarala klimi u unutrašnjosti nego ovde.

      Jedva sam odagnala i oslobodila se loših misli. Ponovo mi je glava bila prazna, slobodna, sveža, bezbrižna.

      Pogubnom iskrenošću onoga koji dobro poznaje samog sebe, znala sam da je taj mir bio relativan, nestalan kao trag na pesku, spreman da ga obriše oseka koja se povlači.

      Srdačnost gospođe Mekmilijan nije smela da me prevari.

      Ona je bila obično osoblje, kao i ja. Bila je ljubazna prema meni, kad bolje razmislim, mnogo više nego ja prema njoj i sponatno mi je ponudila savezništvo, ali nisam smela da zaboravim da je moj posladavac bio neko drugi. Moj boravak u ovoj kući, tako prijatnoj i potpuno drugačijoj od svih u kojima sam nekada bila, zavisio je samo od njega. Ili, jos važnije, od utiska koji ću da ostavim. Ja. Samo ja.

      Pošto sam o njemu znala vrlo malo nisam mogla da se opustim. Sam, osuđen na zatočeništvo gore od smrti, usamljeni pisac lošeg karaktera čiji se život zaustavio na polovini … Po skrivenim nagoveštajima mog vodiča, radilo se o čoveku koji je uživao da ponižava osoblje, možda je voleo da istresa svoju želju za osvetom na drugima, jer nije mogao da je istresa na svog jedinog neprijatelja: sudbinu. Slepa, s povezom preko očiju, ravnodušna prema bolu koji nanosi i levo i desno, u izvesnom smislu demokratična.

      Duboko sam uzdahnula. Ako je moj boravak u ovoj kući trebalo da bude kratak, onda nije imalo potrebe da se raspakujem. Nije mi se traćilo vreme.

      Šetala sam po sobi, u neverici. Zastala sam pred ogledalom koje je visilo iznad komode i zagledala se tužno u moje lice. Kosa mi je bila crvena, naravno. Znala sam to, jer su mi tako drugi govorili, mada ja nisam mogla da odredim boju. Živela sam crno-beli život, zatočena kao i gospodin Meklejn. Nisam bila u kolicima, ali na svoj način nekompletna. Prešla sam prstom preko jedne srebrne četke koja je ležala na komodi zajedno se drugim predmetima za ulepšavanje, prelepi predmet, vredan, koji su mi velikodušno dali da koristim.

      Pogled mi je skliznuo na veliki zidni sat i podsetio me, skoro zlobno, na sastanak sa gazdom.

      Nisam smela da zakasnim.

      Nikako na naš prvi sastanak.

      Možda i poslednji, ako se ne… Kako je rekla gospođa Mekmilijan? A, da. Da se oduprem.

Скачать книгу