Melisandina Želja - Rosette

Скачать книгу

prema meni bila je isključivo plod mojih snova i nisam smela da se prepustim toj tihoj raskoši.

      „Gospođo Mekmilijan...“

      „Da, gospođice Bruno?“ Mazala je buter na prepečeni hleb i nije podigla oči dok mi se obraćala.

      „Gospodin Meklejn se osećao usamljen sinoć i pitao me je da mu pravim društvo. Da ja nisam bila tu sigurno bi pitao Vas. Ili Kajlija“ rekla sam odlučno. Namestila je naočare na nos i klimnula glavom. „Pa naravno, gospođice. Nisam pomislila ništa loše. Naravno da se radi o događaju koji će se teško ponoviti“.

      Njena sigurnost me je sledila iako je bila razumna. U suštini i ja sam isto mislila. Nije bilo razloga da se nadam da će se poželjni neženja ovog kraja zaljubiti u mene. Bio je u invalidskim kolicima, nije bio slep. Moj crno beli svet bio je pravi i stalni dokaz moje različitosti. Nisam sebi mogla da dopustim luksuz da to zaboravim.

      Nikada. Ili će se sve raspršiti.

      Popela sam se uz stepenice kao i svakog drugog dana. Bila sam uzbuđena, iako sam se trudila da budem mirna.

      Sebastijan Meklejn se osmehnuo kad sam otvorila vrata i tako poslao moje srce pravo u raj. Poželela sam da zauvek tamo ostane.

      „Dobro jutro, gospodine“ mirno sam ga pozdravila.

      „Kako smo zvanični, Melisanda“ reče prekornim glasom, kao da smo postali bliži zbog jedne obične večere.

      Obrazi počeše da mi gore i bila sam sigurna da sam pocrvenela, iako nisam znala pravo značenje te reči. Crvena boje je za mene bila tamna, ista kao i crnilo mog sveta.

      „To je iz poštovanja, gospodine“ rekla sam i smanjila zvanični ton osmehom.

      „Ništa nisam uradio da bih to zaslužio“ zaključi. „Naprotiv, ponekad sam čak bio grozan prema tebi“.

      „Ne, gospodine“ odgovorila sam kao da hodam po miniranom polju. Strah da ću u njemu izazvati bes uvek je postojao i bio je prisutan u svakoj našoj razmeni reči, pa sam morala da budem oprezna. Iako je moje srce prestalo da bude takvo.

      „Nemoj da lažeš. Ne podnosim to“ rekao je, a osmeh mu je i dalje bio na licu.

      Sela sam ispred njega, spremna da počnem poslove za koji sam bila plaćena. Naravno da moj posao nije bio da se zaljubim u njega. To je bilo van diskusije.

      Pokazao je hrpu koverata na radnom stolu. „Razdvoj ličnu poštu od poslovne, molim te“.

      Jedva sam sklonila pogled, jer su njegove oči bile pune neke nove nežnosti. I dalje sam ih osećela ne meni, tople i neodoljive i s naporom sam se koncentrisala.

      Jedno pismo mi je privuklo pažnju, jer nije imalo pošiljaoca, a i rukopis na koverti mi je bio poznat. Kao da to nije bilo dovoljno, primalac nije bio moj voljeni pisac, nego ja.

      Ukočila sam se držeći koverat u ruci, a glava mi je bila prepuna raznih misli.

      „Nešto nije u redu?“

      Podigla sam pogled i srela se sa njegovim. Pažljivo me je posmatrao i shvatila sam da me je sve vreme gledao.

      „Ne, ja… Sve je u redu… Samo što...“ Izgubila sam se u lavirintu nedoumice: da li da mu kažem za pismo ili ne ? Ako mu ne bih rekla, postojao je rizik da će mu reći Kajl. On je podizao poštu i stavljao je na sto. Ili možda ni on nije primetio da je jedno pismo imalo drugog primaoca. Mogla sam da ga stavim sa strane i da ga uzmem kasnije. Ne, nije bilo moguće. Gospodin Meklejn je bio vrlo analitičan i ništa mu ne bi promaklo. Težina moje laži se spusti između nas.

      Ispružio je ruku i priterao me uza zid. Shvatio je moju neodlučnost i želeo je da vidi pismo svojim očima.

      Sa osmehom sa mu dodala pismo.

      Na trenutak odvoji pogled od mene tek toliko da pročita ime na koverti, a onda me opet pogleda. Oči mu se ispuniše odbojnošću, gustom kao magla, žitkom kao krv, crnom kao neverica.

      „Ko ti piše Melisanda Bruno? Neki verenik? Neki rođak? A ne, kako sam glup. Rekla si mi da su svi umrli. Ko onda? Možda neki prijatelj?“

      Uhvatial sam loptu u letu i nastavila da lažem. „Mora da je moja stara cimerka Džesika. Znala sam da će da mi piše, ostavila sam joj adresu“ rekla sam i iznendila se kako su mi reči brzo izlazile iz usta, prirodne u svojoj neistinosti.

      

      

      „Onda ga pročitaj. Sigurno jedva čekaš. Nije problem, Melisanda“. Glas mu je bio umiljat, ali prožet strašnom grubošću. U tom trenutnku shvatih da mi je srce i dalje tu, iako sam ranije mislila drugačije. Bilo je naduveno, odvojeno od ostalih delova tela i preskakalo je. Kao i moj um.

      „Ne… ne moram sada… kasnije ću... Hoću da kažem... Džesika sigurno nema neke važne novosti...“ blebetala sam i izbegavala njegov ledeni pogled.

      „Sad ga pročitaj, Melisanda“.

      Prvu put u životu shvatila sam kako otrov može da bude sladak, njegov miris primamljiv, njegova čarolija varljiva. Zato što njegov glas i njegov osmeh nisu pokazivali njegov bes. Samo su ga oči izdavale.

      Uzela sam koverat koji mi je dodao vrhovima prstiju, kao da je zarazan.

      Čekao je. Bilo je neke sadističke zabave u tim očima bez dna.

      Gurnula sam koverat u džep. „Od moje sestre je“. Iz usta mi izađe istina, oslobodila se, a nisam ni mogla da je izbegnem. Čutao je, a ja sam hrabro nastavila.

      „Znam da sam Vas slagala i rekla da nemam roditelje, ali… Ja sam stvarno sama na ovom svetu. Ja...“ Zafali mi glas. Pokušala sam ponovo. „Znam da sam pogrešila, ali nisam želela da pričam o njima“.

      „Njima?“

      „Da. Moj otac je još živ. Ali samo zato što mu srce i dalje kuca“. Oči mi se zamagliše od suza. „ Kao biljka je. Alkoholičar u poslednjem stadijumu, ne zna ni ko smo nas dve. Ja i Monika, hoću da kažem“.

      „Bilo je glupo sa Vaše strane što ste lagali, gospođice Bruno. Zar niste pomislili da će Vam sestra pisati? Ili ste se možda ovde sakrili da ne biste brinuli o svom ocu i ostavli tu brigu nekom drugom?“ Glas mu je odjekivao kroz radnu sobu, ubistven kao metak.

      Progutala sam suze i gledala ga izazivački. Lagala sam, nisam moga da poreknem, a on je smatrao da sam neko podlo biće, nedostojano da živi i da se poštuje.

      „Ne dozvoljam Vam da dajete bilo kakav sud o meni, gospodine Meklejn. Ne znate ništa o mom životu niti o razlozima koji su me naterali da lažem. Vi ste moj poslodavac, a ne moj sudija, a još manje moj dželat“. Strašna smirenost kojom sam govorila više je iznenadila mene nego njega, i prinela sam ruku ustima, kao da su ona govorila umesto mene, razdvojena od mozga, sa istom samostalnošću koju su imali i moje srce i moji snovi.

      Ustala sam tako naglo da je stolica iza mene pala. Podigla sam je drhtavim rukama, a mozak mi je bio u šizofrenom stanju.

      Već sam stigla do vrata kad on progovori ledenom grubošću. „Uzmite slobodan dan, gospođice Bruno. Čini mi se da ste vrlo potrešeni. Vidimo se sutra“.

      Došla sam do moje sobe u stanju transa i otrčala do obližnjeg kupatila. Tu sam se umila hladnom vodom i zagledala se u moj lik u ogledalu. Bilo je prepunilo čašu. Sve crno i belo što me je oduvek okruživalo više me je uznemirilo nego neki samrtnički pokrov. Osećala sam se kao da se klatim na ivici stene. Nisam se plašila što ću da padnem. Već sam nekoliko puta pala i uvek sam se ponovo dizala. Moja koža i moje srce bili su prekriveni milionima nevidljivih i bolnih ožiljaka. Bojala sam se da ne izgubim zdrav razum, trezvenost koja me je do sada držala u životu. U tom slučaju najviše bih volela da se raspadnem.

      Neisplakane suze su mi skupljale creva i uništile me. Izledala sam kao zombi, kao i junak jednog od Meklejnovih romana.

      Rukom sam pipnula džep suknje od tvida gde sam sakrila Monikino

Скачать книгу